Imam pravo iznositi svoje političke stavove u javnosti

Husnija Kamberović (HK): Dobar dan. Danas razgovaramo sa Nikolom Samardžićem, koji je redovni profesor na Odjeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osim bavljenja naukom jako je prisutan u javnosti, na društvenim mrežama i pripada grupi naučnika koji vjeruju da historičari moraju biti prisutni u javnosti, iako ima i onih koji smatraju da se historičari samo trebaju baviti prošlošću, da se trebaju zatvoriti u svoje kabinete i među knjige, bez nekog značajnijeg udjela u javnom prostoru i bez uticaja na stvaranje javnog mnjenja. Dakle, Nikola Samardžić je historičar koji zbog svojeg pristupa i svog javnog nastupa, pokazuje da se historičari ne smiju zatvoriti samo u svoje kabinete i među knjige nego moraju biti i na javnoj sceni. Koliko je važno da historičari budu prisutni u javnosti i da li su historičari baš najbolji tumači savremenih odnosa?

Nikola Samardžić (NS): Hvala na pitanju. Ja bih razjasnio svoju situaciju. O istoriji javno ne govorim. U javnosti iznosim samo svoje političke stavove. Na to imam pravo, i oni su u skladu sa evropskim normama i standardima. Društvene mreže su legitiman segment javnosti. Mediji nisu dostupni, oni su pod kontrolom vlasti i opozicije. U javnosti se ne pozivam na svoje nastavno naučno zvanje, nastupam kao bilo koji drugi pojedinac. Možda istoričari ponekad greše kad svoje znanje prenose posredstvom medija koji su skloni da njihove izjave zloupotrebe. Teško je postaviti jasnu granicu između jednog naučnog tumačenja prošlosti i potrebe da mi, kao profesionalci koji istražujemo prošlost, ili je kompetentno tumačimo, pokušamo da razjasnimo aktuelne događaje. Da podsetim, ti događaji već pripadaju prošlosti. Istorija sadašnjice je u poslednjih 20 ili 30 godina legitiman predmet naučnog istraživanja. Mi znamo šta se dogodilo juče i nije potrebna nikakva istorijska distanca.

HK: Da, ali to iskustvo historičara Tebi pomaže da djeluješ na javnoj sceni.

NS: Javna scena je pretežno prepuštena političkim naukama, i to nije slučajno. Istorija je starija nauka, i ponekad je uspešnija ne samo u tumačenjima prošlosti, nego i u zauzimanju konkretnih stavova u odnosu na budućnost.

HK: Posljednjih dana si bio izložen poprilično oštrim i brutalnim napadima nekih medijskih i političkih struktura. Ti napadi su bili toliko oštri da je grupa historičara i intelektualaca pokrenula regionalnu peticiju u kojoj su tražili da se Ti i Dubravka Stojanović, koji ste izloženi napadima, zaštitite, da se zaštiti vaše pravo na slobodu mišljenja. Šta je povod tome i šta je toliko uznemirilo dio političke i medijske scene u Srbiji da se tako brutalno ponašaju?

NS: Hvala na podršci. Meni i Dubravki više znači vaša podrška nego ti incidenti. Oni su takvi zbog brutalnosti jezika i lične, intimne prostote onih koji ga koriste. Verovatno Dubravka i ja nekome izgledamo isključivi, ali ne možete u nekoliko rečenica saopštiti celinu istorijske istine. U pitanju je i slabost institucija, konkretno našeg fakulteta. Ti pritisci traju od devedesetih godina, ako govorimo u istorijsko-političkom kontekstu koji je prisutan i nije se povukao. Mislim na raspad Jugoslavije. Taj proces još uvek traje. Jugoslavija se još uvek nije raspala. To su duboki tektonski poremećaji. U tome procesu niko nije naročito zadovoljan. Konkretno, pritisci na naš fakultet krenuli su od Šešeljevog Zakona o univerzitetu 1998. godine. Tada sam nameravao da napustim fakultet, očekivao sam da će da se nastave. Tadašnji režim je ipak imao pametnija posla i bilo je jasno da će Srbija i Crna Gora biti pod udarom NATO avijacije. Prvi napad je bio planiran za 12. 10. 1998. godine i tada je pitanje univerziteta nestalo s dnevnog reda. Mediji su već bili uništeni. Dva ključna zakona su oblikovala tadašnju stvarnost. To je bio medijski zakon, ista ličnost je i tada upravljala medijima. Riječ je o Aleksandru Vučiću. Drugi je bio zakon o unverzitetu. Univerzitet u Beogradu se nikad nije dovoljno oporavio, ne zato jer su udarci bili brutalni nego i zbog činjenice da Univerzitet nije dovoljno reformisan u političkom smislu. Univerzitet jeste politička institucija. Podzemni pritisci na Univerzitet koji je i postao oslonac demokratije, slobode i evropeizacije, nastavili su se i nakon 2000. godine. Pre svega govorim o nesposobnosti institucije koja zbog svoje strukture nije u stanju da zauzme jasan politički stav uvek kad su ugroženi ili oštećeni prava i slobode nastavnika i istraživača, i istovremeno toleriše incidente da pojedinci sa Univerziteta javno negiraju zakonske, ustavne i ljudske norme usklađene sa evropskim standardima. Tako smo došli do ovih pritisaka. Nisu to samo pritisci političkog establišmenta i tajnih službi, radikalske vlasti i profašističke opozicije, nego i konkretnih ličnosti sa Univerziteta, iz SANU i naučnih instituta.

HK: Jasna je stvar, imate različite stavove i poglede, ali čini mi se da vas nazivaju nacionalnim izdajnikom. Tu ima i puno krivog prenošenja stavova vezano za Jasenovac itd. Šta danas znači biti nacionalni izdajnik u Srbiji?

NS: To nije pitanje za mene, u tom smislu. Za mene su u Srbiji nacionalni izdajnici oni koji zastupaju interese Ruske federacije i rade u skladu s tim intreresima. Ako se ja trudim da izbegavam takvu kvalifikaciju, to ne znači da u stvarnosti takve pojave ne postoje. Moj odnos prema srpskom nacionalnom pitanju je vezan za Jugoslaviju, a to je najopasnija poruka koju možete uputiti onima koji zastupaju interese Ruske federacije. Rusija utiče i na Univerzitet, i na Akademiju i medije i društvene mreže. Pokušava da utiče ne samo na suočavanje s prošlošću, nego i svaku našu institucionalnu saradnju. Nikad nismo bolje sarađivali ni u jednoj Jugoslaviji, mislim na naučnike i one koji su u javnoj sferi. Ne sećam se da su Beograd, Zagreb i Sarajevo bili ovako bliski ni u Titovoj Jugoslaviji. Nije u pitanju samo savremena tehnologija.

HK: Još jedno pitanje, iz Tvoje posljednje kolumne. Rekao si: „Odnos prema Evropi, susedima, nacionalnom pitanju i ratovima koje smo vodili i gubili od Triglava do Prizrena, ogromno iskustvo prošlosti, koje je bolno, nismo uspeli da prevedemo u bilo kakvu konkretnu viziju budućnosti koja bi prevazišla pomenutu šizofreniju mišljenja, ponašanja i odluka.“ Zar je Srbija vodila neke ratove, osim odbrambenog na Kosovu? Šalim se!

NS: Srbija je evropska država koja je najviše puta ratovala u 20. veku: dva balkanska rata, Prvi i Drugi svetski rat, da je izuzmemo iz Drugog svetskog rata, jer je to jedno specifično pitanje. Na našem skupu 2014. ipak smo došli do novih činjenica o odgovornosti srpske vlade o stradanju ljudi u Srbiji i u BiH u Prvom svetskom ratu. Moj deda je bio dobrovoljac u ratu, izgubio je dvojicu braće i stradao je zbog neodgovornosti vlade u Beogradu. Proces raspada Jugoslavije, koji i dalje traje, to je kao da ste u pubertetu 50 godina. To nije normalno. Ne možete biti u potpuno identičnoj naciji 50 godina, i njihovi sadržaji i ideje vremenom menjaju. Razumljivo je, da većina ima potrebu za nekim ogromnim kolektivom. Tako su jedni nacionalisti, drugi Evropljani. Ali naši nacionalnisti postaju Rusi ili Turci, i to je jedan nov problem, kojim bismo morali da se pozabavimo. Svedoci smo i jedne nove verske mobilizacije, konkretno u Crnoj Gori, gde dominiraju sujeverje, paganski kultovi, energija mržnje. Možda smo kao istoričari ipak korisni u ovim debatama. Možda ponekad nudimo više konkretnih ideja od onih koji se profesionalno bave politikom.

HK: Koliko je u postjugoslavenskim zemljama važna saradnja historičara i zašto ta saradnja, koja je sada evidentna, toliko nervira naše političke elite?

NS: To je dobro pitanje. Očigledno da ih to nervira. Politika sistem medijske manipulacije zasniva na izmišljenim događajima iz prošlosti. Izmislili su Kosovsku bitku kao važan događaj u nacionalnom smislu, a to ona nije bila. Druga velika opasnost je obnova kulta Svetog Save, koji je iskopan iz prošlosti 1930-ih godina, u okolnostima u kojima se odvijao uspon Hitlera i nacista u Nemačkoj i u situaciji koja je nastupila nakon ubistva kralja Aleksandra, koji je svojim postupcima zaoštrio nacionalne odnose, ali je kontrolisao osnovne političke tokove koji su važni i čuvao je neki nacionalni konsenzus. Bio je ogroman i uticaj ruske carističke emigracije, ekstremno neprijateljske prema svakom demokratskom i liberalnom nasleđu, a često je bila i antisemitska. Tada je Srpska pravoslavna crkva postala neka vrsta političke partije.
Da se vratim na početak izlaganja. Filozofski fakulteti su ostali oaze slobodnih ideja i slobodnih ljudi. Zato nas izlažu zasad samo verbalnom progonu. U narednim danima će rešavanje kosovskog problema da se odrazi i na ukupne međunacionalne i međudržavne odnose na prostoru bivše Jugoslavije čija je dezintegracija u toku, dok smo ponovo sve dalje od verovatnoće da ćemo u trajanju naredne decenije biti ponovo integrisani u Evropskoj uniji. Raspad druge Jugoslavije krenuo je otporima protiv reformi u ekonomiji, politici i bezbednosnim strukturama sredinom šezdesetih, i konkretnim sukobima na Kosovu. Imam 60 godina, i siguran sam da bismo mogli da u procesima koji su pred nama doprinesemo integraciji i pomirenju.

HK: Jučer sam razgovarao s drugim kolegama i zaključili smo da je važno boriti se za slobodu historije i historijskog istraživanja, te da je došlo vrijeme da sada idemo i dalje i da umjesto historije koja je korištena za ratove imamo historiju za slobodu. Na tom putu možemo u budućnosti računati na našu i regionalnu i širu saradnju, pokazujući da nam ne treba historija koja će sukobljavati ljude nego da nam treba historija koja će otvarati nove puteve slobode. Nikola, hvala za razgovor.

NS: Hvala na pozivu, razgovoru i podršci.

Razgovor pogledajte i na linku.